Kulturni svete,

Konačno sam postigao cilj svog putovanja preko okeana
i ispunio još jedan san, onaj kratak, ujutru, kad već kola počinju da buče.

...

Ne, ne igram Tango u Buenos A, ne gazeći parterku argentinku.

Znma, kum Danijel će me s odreći, zajedno smo učili da igramo u Ruskom domu kulture u bg
ali kume, moj tango se zapleo sa lično shvaćenim tvistom i zamišljanjem da sviram električnu gitaru,
ja samo tako, kolažno znam da igram...ljuti se.


Nisam ni započeo novi život na peščanim obalama Urugvaja i nikad više neću da se vratim.

Ne, možda su to nove greške ali nisam.
U zabačenom selu SAN ISIDRO sam, visoko u planinčugama, na severu argentine,
plevim korov malim srpom sa jednom ovdašnjom porodicom na strmom poljančetu
ole
mladi ovan njihov, više se ne plaši i malim svojim rogovima napada me
ali ja sam jači i pametniji od njega, samo od njega.
pričamo španski, kidamo detelinu i ja se osećam super.

Na 1764 kilometara bega od B.A. sve se odjednom promenilo i ja sam našao što sam tražio -
izgubio sam se , ne znam di je uzvičnik, sad bi ga stavio, nek bude nj umesto uzvika

Izgubio sam senj

Ogromnoe, OGROMNE planinčuge,
plave, CRVENE, neviđene, izgrezene vodom ko zna otkad, kaktusi, prašinu nosi vetrušina neka, kad duva, ne čuješ ništa, kad si na vrhu brda, ne čuješ sebe ni kad se smeješnj

Kamenje i kamenčić se dugo kotrljaju niz padinu kad ih šutneš, slušam, baš lep zvuk, ništa mu ne smeta, nema ko - prazan prostor se čini beskonačan.

Prjatelji, iskreno i ukratko,
ma, jebeš gradove
u ovakvoj ludačkoj prirodi tek počinje nešto da ti se dešava, dvotačka
Osećaj za veličinu, boje i vreme, tako se poremeti
jer nemaš ništa s čim bi poredio to što vidiš
a nema ništa posebno što bi tu mogao da radiš osim da dalje hodaš, gledaš i nekako
bolje, pod navodnicima, osetiš sebe, da kažem tako.

I ja hodam, hodam, spotičem se o kamenje,
pritiskam palcem mešto na leđima koje me boli,
u džepu mi bućka flašica sa vodom.

Salta, Purmamarka, Tilkara, Humauaka, Irudja...u sezoni uskoro, ne mogu da lažem, to su prilično turistička metašca ali priroda oko njih ne može a bude a nisu ni predgrađa
tih seoca, prašnjave cigan male, pod navodnicama - tu se ja, začudo, bez straha, motam, bez navodnica - lutam.

Ljudi koji srećem su uglavnom stvarno nekako veseli, otvoreni,npr. nepoznata žena mi se na moje
Bueonos dijas, que tal? tako široko, sa 52 zuba, nasmešila, i očima - ko da mi je
čokoladu koju volim, neistopljenu, dalanj NJ.

Kad se ne razumemo, niko nigde ne žuri - ja se uhvatim rukama kao za nešto u vazduhu,
napravim grimasu i počnemo da se smejemo - šta drugo?

Upoznajem i puno putnika - begunaca koji skroz normalno, već godinu dana ptt putuju, bez griže savesti da moraju stalno nešto da rade - pokušavam da ih razumem, kako to?

Da se pohvalim dalje - vozio sam bicikl po dnu slanog jezera, velik ko maal pustinja,
sve blješti oni poliedri u koje se so suši. Imam lepu sliku - neću da je šaljem.

Kozjom stazom kroz planinu, pratio sam jednu devojku na konju koja je iz najbližeg,
3 sata hoda po kršu, mestašca, nosila u svoje selo, u najlon uvijen,
ženski modni časopisnj hanj

I ona, jedina u celoj ragentini, nije odgovorila na moje noramlno, mada naročito rečeno
Olanj Que tal?, sto će reći - Ćaonj kako si?

samo poterala konja brže, dalje, izgleda naopasnija cura u selu.

Zato sam u njenom selu razgovarao sa jednom malo retardiranom devojčicom (samo tu imam prolaz)
tj, imitirali smo životinje i zvuke, smejali se
a za bananu i neku paricu što sam joj dao,
od nje sam, kao najiskreniji poklon, dobio
kamen.

Majke mi,
ništa draže od tog kamena nemam da vratim u Europu
i, da skratim ovaj pismeni rad na temu
kako sam se proveo, po sećanju, na zimovanju,
Proveo sam se zanimljivonj
NJ