Pišem vam iz Španije, dobro, što bolji drugari već znaju,
ali i onim lošijim moram nešto da priznam,

postao sam Madridski đubretar.

jeste, smetljar,
volonter, niko me ne plaća, radim to iz ljubavi.



Znači hodam ulicama, gledam pažljivo
i oduševljavam se otpacima, minijaturama,
imam blokče i karticu kojima ih lako pokupim,
kući imam albume u koje ih slazem,
nešto malo i properem,
posle animiram i srećan sam,
Marija, cura moja me samo gleda,
ne znam šta razmišlja i koliko će još izdržati.



Ne znam dal to ima veze sa krađom kompijutera,
što su mi ukrali ovde prvog dana
pa sam počeo više pažnje da obraćam na sve oko sebe,
i video da još uvek imam mnogo lepih, neprimećenih stvari
ili mi je uvek bilo blisko to ali me je u Beogradu i pragu bilo sramota,
ma i ovde me je sramota kad prođe neka devojka i vidi kako se sagnem,
ja glumim kao da nešto drugo radim
ali loše glumim, ne mogu da suzdržim uzbuđenje i oduševljenje
kad vidim neki neverovatan zgužvani, uvrteni papirić
ili izlizanu, prelepu žvaku zgaženu
a o balonima izjedenim dečijim da i ne govorim,
tad zaboravim na okolni svet, klečim na zemlji u parku,
kupio sam i polovne pantalone gradskog zelenila, stvarno
i polako tražim,
nije mi baš lako ovde u Madridu
ali to su retki trenutci neke lakoće i posvećenosti, igre, zadubljenog istraživanja,
tužan je čovek koji nema neku svoju takvu strastvenu opsesiju...



da skratim,
u sledećoj godini vam želim da nađete
neku svoju zaluđenost
ili da nađete hrabrosti da već postojeću tu opsesiju
slobbodno živite i iživljavate.

mala ali dragocena stvar,da.